Kako si ti

Uvek me je strah
Da nemam ništa da napišem
Na tvoje
“Kako si”
Koje se pojavi tu i tamo.
Potpuno nesnadjen
Izgubljen.
Na primer,
Udjes u tu jebenu veliku
Američku prodavnicu
U kojoj su razbacane krpe
Na sve strane
Kao da uđeš među kulise
“Hirošima, ljubavi moja”
Uš’o si da kupiš bele čarape
One kratke, do članaka
Jer ti se one sviđaju
A moraš negde da budeš
U pola dvanaest
I ide ti se u vece
A nemaš vremena
Ostavljaš to za neki slobodniji
Trenutak u svom životu
A planir’o si da kupis te čarape
I da brišeš
I onda 45 minuta kasnije
Dolaziš na kasu sa
Dva šešira
Kratkim pantalonama za golf
Šortsom koji košta 45 dolara
I sa tim čarapicama.
Pitaš onu devojku za kasom
Zar nije ovaj šorts 22 dolara
Tako piše tamo
Pokazuješ u pravcu
Neodređenom
Prema crnoj beskonačnoj rupi
iz koje si se tek iskobeljao
“If you take two, second would be 22
They use the tricks all the time”
I evo me s kesama.
Šta ću…
Nešto mislim,
Koji će mi kurac ovi šeširi
Šorts mi je veliki,
Zaboravio sam da sam malo smršao
A ne igram golf.
Ali pantalonice su bile na sniženju
A stežu me malo
Urezuju se u dupe
Zakasnio sam tamo gde sam
Trebao biti u pola dvan’es’
Ljut.
Sludjen svojom nesposobnošću
Da se borim sa mehanizmima
Mikrokapitalizma
Ali eto, to ću ti ispričati
Ako pitas kako si.
Danas.
Slucajno.