Claire de Lune

Clair de Lune

Putovali smo dugo kroz Prostor
drzali smo se za ruke drhteci od straha
Usamljenici. Utopljenici. Brodolomnici.
Ostavljeni smo da iskapamo jedno na drugom
do nase poslednje reci
medju ovim sivim gradjevinama bez duse.
Iza nas su ostale nase zene, muskarci,
nasi domovi, osusene muskatle
djacke knjizice, male sirene,
velika ocekivanja
ispred nas je zjapila rupa,
crna od neizvesnosti

Rekla si mi da ti je sumnjiv avion kojim smo leteli
krila su mu lepljena selotejpom
odnekud je dopirao omamljujuci Debisi
Claire de Lune
bili smo jedini putnici u jedinom avionu na jedinom nebu
nasi glasovi su se odbijali od praznih stolica
jos dugo plutali po tom klaustrofobicnom horizontu
Nasi glasovi,nasi strahovi
stvarali su besmislenu kakofoniju razlicitih misli,
osjecaja, slutnji
Ispod nas je cutala voda.

Gledali smo jedno u drugo, bojao sam se da trepnem
A i hteo sam da zapamtim svaku sekundu naseg postojanja
pre nego se savovi pocnu rasivati
neumitno,kao od sale,
kao da su od sladoleda kojeg topi podnevna zega.
Rekla si mi da smo matori za novi pocetak
da je lako praviti budalu od sebe ako si pesnik
a mi smo tek puki zanesenjaci koji su se zaigrali
Nedovrseni ljubavnici,nedovrseni ljudi
rekla si da udahnem,
da ces nakon sledeceg treptaja nestati.
Ja sam onda otvorio oci.

I evo me u ovo subotnje jutro
Nasao sam na Jutubu Debisija, onaj Claire de Lune
klavirski okean koji me zapljuskuje
pokusavam da napisem pesmu koju ces mozda jednom procitati:
“Bez tebe se, moja neljubljena T.
prodajem za male pare,
usne mi doticu ruku neznanca
ljubim njegov veliki pecatni prsten
Na njemu poljubac ostaje dugo
Kao otisak neciste savesti”

Moja majka visoko u oblacima prostire veš

 

Ostale su mi samo reči
A moje reči su ništa
I nizašta.
Ako mi noćas ne daš blagoslov
Da udavim ovu tišinu

Sećaš li se T.?
Ja se sećam.
Dnevnika o Čarnojeviću
Ta noć je bila stvorena za krađu
Mrvio sam ti liriku kao hleb

Priču o nesretnom K und K vojniku
Pretvarao u stihove
Britke, ljubavne, ratne
Romaneskne. Divne.

Oprosti mi Crnjanski
ako si negde
I ako opraštaš
Izmrvio bih joj i sebe
Pretvorio u pesmu

Tražio sam te
po nebu Ovom ohajanskom
Dan je opet bio stvoren za krađu
Nema te.
Da protutnjiš
Kao anticiklona moga srca

Jedino,
Moja majka
Visoko u oblacima
Je razapela veš.
Vijori njena crvena haljina

 

 

Evo kako se Mihajlo zaljubio

…Vreme je ipak prolazilo, ali on tog protoka nije bio svestan. Mozda se svim drugim bicima ucinilo kao da je sve isto. Kao oduvek. Sekunda je bila malo duza od trena, minuta je bila sesdeset sekundi, sati su se punili minutama, planeta je neumitno igrala svoj velicanstveni ples oko same sebe i usput obilazila svoju zvezdu. Ljudi su se radjali i umirali.

Za Mihajla, u toku tih nekoliko trenutaka dok je pogledom ispracao zenu i njenu kcerku, pa potom i kad su nestale iz njegovog vidokruga, taj vremenski kontinuum nije postojao. Stajao je sam na sredini manastirskog dvorista, glava mu je bila prozracna. Nista nije mislio. Samo je osecao okolinu, snazno prisustvo Boga ili neke druge sile koja ga je potpuno prozimala. Iz dubine svojih zenica je gledao nebo, ljuto nebo koje se nadvijalo nad Krajolikom. Ptice su se uznemirile predosecajuci nevreme. Na brdima je lezao pokrov od gustih oblaka. Vetar je, isprva lagano, tih i nepozvan, usao na manastirska vrata.

Molitvena zvona su najavljivala kraj tog neobicnog dana. Sa mesta na kojem je umirao, visoko gore nad planinama, je dopiralo krhko iverje ranjenog vazduha koje se zabijalo u Mihajlovo srce.

Bio je to dan u kojem ce mu se jos jednom slomiti zivot.

“Ima taj jedan Trenutak u buducnosti, taj mali pasaz vremena za koji se spremamo celog svog postojanja. I ta se buducnost, odjednom, bez ikakve naznake da bi mogla doci, pretvori u sadasnjost. Nedosanjani san postane realnost. I to kakva realnost. Slika sacinjena od pravih reci, misli, pokreta i zvukova. Trenutak koji se moze dodirnuti. Ili razbiti. Ili te se moze uciniti da to nije ono sto si cekao. Tenutak koji ce, medjutim, postati proslost pre nego ga budemo potpuno svesni. Vredice onoliko koliko ga apsorbujemo u nasem secanju.” ( Deo Mihajlovog pisma Anji u kojjem se seca njihovog prvog susreta. Ne pripada ovdje – Upotrebiti kasnije)

“Moramo da zurimo. Kao da ce oluja. Hvala vam.”

Jos je mogao jasno i razgovetno cuti sta mu je rekla na kraju razgovora.

Uzalud je vetar pokusavao da oduva poslednje reci kojim se Anja obratila Mihajlu. Sve jace je kovitlao, kao da je besan, kao da je poslan u manastirsku dolinu da zatre ono sto je upravo nastajalo u samom dnu Mihajlovog postojanja. Huk vetra, grmljavina koja je razdirala nebo, krici preplasenih zivotinja, klepetanje zvonima, nista nije moglo utisati melodiju tih nekoliko kratkih recenica koje je izgovorila.

Njen glas je bio tih. Mihajlo se napregnuo da cuje svaki vokal. Hteo je da zauvek zapamti taj zvuk. Dok je govorila njeni prsti su klizili vazduhom praveci zamisljene krugove, ctrtajuci neke neobicne forme koje je on pokusavao da desifruje. Prostor je bio pun tih simbola koje je Anja ispisala. Oni su se borili sa vetrom. Dve metafizike jedna naspram druge. Gnev gospodnji protiv carobnog plesa tih znakovnih balerina koje se vrte po minskom polju.

“Sta je Priroda spram ovog Nemira?”, mislio je, osjecajuci da bogohuli, ali nemajuci snage da se odupre toj misli.

Onda su pali mrak i kisa. Mihajlo se probudio mokar. Kapi su mu se slivale niz kosu, niz bradu. Neko ga je dozivao da udje…

 

Na kosmickom mostu

Postoji

neka Kosmicka tacka

u kojoj se Ti i ja jos uvek redovno srecemo.
Postoji neki kosmicki most,

raspet izmedju nasih obala-zivota.
Ispod njega,umesto reke,

bas kao u onoj jednoj knjizi o kojoj sam ti pricao,

teku iluzije.
Sarene laze, snovi, nedojebanosti…
Pozicija te tacke na kalendaru

ili u pescanom satu

je neizmeriva nasim pojmovima o linearnom protoku vremena.
Nepojmljiva nasim ogranicenim umovima.
Uglavnom.
Postoji ta Soba. Van sveta. U njoj Ti i ja razgovaramo. Kao sto nikad nismo.
Osim jednom.
Pricam ti kako sam se jutros probudio misleci da sam Gregor Samsa.
Na pola puta da opet postanem Kukac.
Ti ne pricas nista.
Pricam ti da sam gledao film o Pablu Nerudi
“Kako sam se osecao dobro posle filma jer je u njemu Neruda bio debeo i ruzan
Pisao je razmrvljene, omamljujuce stihove, gladne ljubavi
A ja sam debeo i ruzan
Gladan ljubavi
Moji Stihovi su otuzni”.
Pricam ti kako je Mihael Haneke o nama snimio mrtvi film
dok jos nismo znali da postojis
i da ja postojim zato sto ti postojis
Nikad vise nista necu znati
Nikad nikome necu otkriti tvoje ime, T.
Pricam ti kako sanjam Klimtove zene u belim haljinama
Igraju vilino kolo podno planine koja ima oblik piramide
u kosi im raste cvece
Ti ne pricas nista
Jer te nema u toj sobi,

u toj Kosmickoj tacki,

na tom kosmickom mostu

ispod kojeg, umesto reke, teku:
Iluzije, Sarene laze i nedojebanosti

Cetvrtak

Poslednji dan na Zemlji sam proveo u B.

Sedeli smo na ulici, pili kiselu vodu

Na trgu su se igrala deca

T. mi je pricala o tome kako je pocela da pise blog

Pisanje je smiruje, oseca se lepo i slobodno medju recima

Pored nje je lezao oklop iz kojeg tek sto je izasla

Tesko zelezno odelo koje je kao usud vukla po ovoj strasnoj

I njoj nepoznatoj zemlji

Pricala mi je kako se tek razvela od muza, da tek uci kako da hoda

“Bio je dobar covek, imao je siroko muzevno lice

Ali svih tih godina moje oci su bile sklopljene

Bila sam sklupcana kao fetus

A u ruci sam drzala noz”

Moj poslednji dan na Zemlji se razmotavao

T. je pricala, ja sam gledao u njene ruke

“dzezerske” prste koji su se igrali na stolu

Pitala me je znam li zasto je Raskoljnikov ubio Aljonu Ivanovnu

Valjda mu je bilo hladno, bio je gladan i bedan

Ne.  Ja mislim da ih je on oboje oslobodio.

Babu od njene prokletinje, od lihvarstva, a sebe od strasne zavisnosti

Mozda bi o tome mogla pisati?

O slobodi.

Pricala mi je o apsolutnoj ljubavi

“Kad nekoga volis toliko da bi se sav predao za njega

Lajao bi, vezao bi, bio vezan

Sta znaju nase oci gde pocinje ljubav

A gde zlocin”

Pitala me je koja je moja seksualna fantazija

Mislio sam o tome kako je Ona moja fantazija

Sve ove godine

Ti si T. moja fantazija, mislio sam da joj kazem

Tih nekoliko jednostavnih reci

I onako je taj dan bio moj poslednji dan na Zemlji

Ali sam cutao, nisam imao hrabrosti, usta su mi se susila i pio sam kiselu vodu

Izmislio sam neku pricu o Japancima

Kako se mazu uljem i tiho stenju dok vode ljubav

Smejala se glasno.

To je bio moj najsrecniji dan u zivotu.

Kad se ona smejala glasno.

 

Sreda

Sinoc su mi nudili da ponovo pocnem da pisem
Pisma iz Amerike
kao redovnu kolumnu
rek’o sam im hvala
da sad ne mogu dobro da se usredsredjujem
malo mi se gubi fokus kad pokusavam
da izostrim misli
da cu se javiti za nekoliko nedelja
a u stvari nemam vise reci
sve sam ih potrosio
na ljubav
mada
ne bi to bilo tako uzalud ispisano vreme
graditi
most izmedju dvije egzistencije
one u kojoj si umro,
gde te ponekad spomenu u anegdotama
i ove u kojoj cekas pravu smrt
Nostos na grckom znaci povratak
Algos patnja
Nostalgija
Neprestana patnja na cijem je kraju povratak
ili nije
Amerikanci imaju rec
Homesickness
Ta rec je, kao i ova zemlja, prosta, gruba,jednostavna
element cija se vrednost moze izracunati
Anoranza
tuga za kucom, na spanskom
to je vec poeticno, rec koja bridi
Svi mi koji se vrtimo u ovim
krugovima melanholije
Samo zelimo da se jednom vratimo kuci
Odisej, ratnik kojeg je ljubav vratila kuci
Bela, devojcica koja je za ljubavlju presla reku, hoce kuci
Golonogi Decaci iz moje ulice
buduce ubice
i ubijeni, hoce zapaljenim kucama
Odlucio sam da bezim u knjige
Kao i uvek
E, moj ti!
Podsecam sam sebe na
konzilijum lekara koji je odlucio
da se bori protiv raka
tako sto ce izgraditi
novija i modernija
groblja
Milan Kundera, Ignorance
Glavna junakinja se zove Irena
Irvin Jalom, Lecenje Sopenhauerom
Onog dana na Platou je drzala Sopenhaura u ruci
Istorija Vizantijskog carstva
Istorija

Za pod a i pod b

Za pod b i pod a

Ja sam danas, u ovu Subotu Gospodnju
vapio za nekim stihom,
za cudesnim recima koje ce sve preokrenuti
a u biti sam samo mrsio tu tvrdu srpsku rec
punu slovenskih kvrgavih vokala
Žižak.
Nisam je nasao u engleskim recnicima

a nisam je cuo

ni po anglosaksonskim birtijama
Spark
je bilo najblize sto su oni mogli da mi kazu
ali to nije isto
Danas sam celu ovu Subotu Gospodnju
vapio za nekim velikim stihom

Kojim cu poceti pesmu koja bi mogla preokrenuti sve
kao na primer,
“Vidis kako ti mene divno ne znas.”
a sve sto sam uspio smisliti bilo je
Vraticu ja tebe, Belo, u onaj moj
Žižak.
u taj prapocetak vatre,
njenog dalekog bednog rodjaka

kome nikad nije bilo sudjeno
Vraticu ja tebe u onaj
Žižak
u tu tamnu tackicu na kozi
iz koje se polako radja smrt
neminovna
Danas sam, u ovu Subotu gospodnju
vapio za necim snaznim
da ti bacim u lice kao komad sunca,
za velikim stihovima poput:
“Možda nisam ni ziveo.

Mozda sam samo napamet naucio put
od porodilista do spomenika”
Ali moja mucena misao nije

mogla, a ni htela, dalje od onog
Žižka
Vraticu ja tebe u žižak,
Tamo, gde sam te godinama drzao,
uvijenu oblak pun ceznje

slutnje
u žižku si jedino sigurna
od moga ludila

Videces.
Vraticu te u žižak.
zagasicu te.
pa makar 6 dana ni jeo, ni pio
niti spavao
telefon cu dati prosjaku na raskrnici
pa nek on vidi sta ce s tom vatrom
a tebe cu vratiti u onaj žižak
ovoga mi Mike Antica
Samo sto to vise nece biti žižak
nego
Ugarak.
Belo moja,

africka zvezdo